Прича о животу Владимира Познера

“Летио сам из Москве у Нев Иорк. Прошао пасошку контролу. Отишао сам у хотел и установио да нема пасоша. Или је украдено, или сам га испустио, али чињеница је остала: пасош је нестао.
Следећег јутра, у девет сати, звао сам Пасош центар у Њујорку. Без обзира колико сам се трудио, нисам могао постићи живи људски глас, а бескрајно снимање није разјаснило
Ниала, како да то урадим. И отишао сам. Овај центар се такође налази у доњем делу острва и изгледа безличан као онај у коме сам добио држављанство. На улазу су стајала два стражара наоружана митраљезима. Ходао сам горе и почео:
- Изгубио сам пасош и желио бих ... Један ме је прекинуо: \ т
- Десно, лево низ ходник, бијели прозор.
У прозору је сједио Афроамериканац.
- Изгубио сам пасош ... - Говорио сам, али је и она прекинула:
- Бели телефон на зиду десно. У ствари, на зиду је висио бијели телефон, а поред њега, иза прозирне пластичне заштите, била је приложена инструкција. Почело је овако:
1. Подигните слушалицу..
2. Када чујете тон бирања, притисните број “1”.
3. Након што сте чули ријеч "говорити", јасно и јасно изнесите своје питање ... "
И тако даље. Тако сам добио серијски број и време када сам морао да одем на десети спрат у једној соби. Било је 9:30 ујутро, и требало је да се састанем у 11:00. Изашао сам, попио кафу, прочитао новине и вратио се у пет до једанаест.
- Мој број је такав и такав, рекао сам стражарима, који су ми дали знак да идем. Отишао сам на десети спрат, ушао у велику дворану, чији се део састојао од прозора. Нисам имао времена да седнем, тачно у једанаест је био глас: "Владимир Познер, прозор број три." Дошао сам горе. Чекао сам човека од педесетак година, чије сам се лице некако сетило - можда зато што је био изненађујуће као Чехов.
- Здраво, како си? - питао је.
- Да, тако.
- Шта се догодило?
- Да, да ли сам украден, или сам изгубио пасош.
- Па, није важно. Овдје је образац за вас, испуните га..
Попунио сам и вратио образац Чехову.
- Тако-ак, он је цртао, да ли сте натурализовани амерички држављанин? Климнуо сам главом.
- То мало компликује ствари. Имате документ који потврђује ваше држављанство?
- Да, али он је у Москви, ја га не носим са собом.
- И узалуд. Морате имати барем фотокопију.
- Могу позвати Москву и замолити ме да пошаљем копију факсом у хотел, примићу вам и вратити се.
- Добро, чекат ћу, - рекао је Чехов.
Одмах сам позвао, појурио у хотел где ме је факс већ чекао. Зграбивши га, вратио се у Пасспорт Центер. У пола дванаест отишао сам до прозора број 3 и предао копију факса. Чехов ју је погледао, одмахнуо главом и рекао:
- Господине, жао ми је, али добио сам објашњење да нам је потребан оригинал.
- Али оригинал је у Москви. Не могу да летим тамо без пасоша!
- И немојте, господине, не будите нервозни. У Вашингтону постоји други оригинал, који ће нам бити послат. Али ова операција ће вас коштати деведесет долара.
Био сам спреман да платим било који износ само да бих добио пасош.
- Господине Познер, рекао је Чехов, чекаће вас тачно у три сата у хали два. Изашао сам напоље, појео хот дог "са свим личним стварима" - тако кажу када су сви зачини и сви умаци, плус кечап и сенф, стављени на кобасицу. Испрала сам ову бљувотину боцом Цоца-Цоле, ау пет до три дошла сам у собу број два. Тацно у три, глас је одјекнуо:
- Г. ВАЛДИМИР Поснер! - Тако је, Валдимир, не Владимир.
Отишао сам до прозора. Мало црнкиња ми је предала пасош и рекла:
- Проверите да ли је све исправно.
У пасошу је наведен "Владимир", а не "Валдимир". Све је било у реду.
- Потврди пријаву. Потписао сам. Време је трајало пет минута. За мање од једног радног дана добио сам нови пасош. Искрено, био сам шокиран. Отишао сам у другу собу, отишао до прозора, иза којег је Чехов сједио и рекао:
- Господине, не могу чак ни да пронађем речи да вам захвалим за овакав посао. Запањен сам.
Чехов ме је погледао и сасвим озбиљно, ја бих чак и строго рекао: - Господине, плаћате порез за то!

Да ли се сећамо да смо их платили? "