Генерација жена са искривљеним вредностима
О новој генерацији жена које не виде вредност у породици, мајчинство, оданост, жртву и женственост ...
Да ли сте икада помислили:
• Зашто је практично свако од нас тако тешко бити стално са децом?
• Зашто нас негдје извлачи из куће?
• Зашто, ради публикације, спремни смо да своју дјецу препустимо другим особама за одгој, људе које не познајемо?
• Зашто се више бринемо о моди и оговарању него о педагогији и здравој прехрани??
• Зашто породица не заузима главно место у нашем животу?
• Зашто је наша будућност и ваша самореализација, наше жеље важније од будућности наше дјеце?
Сада су сва ова питања реторичка ...
Ми не знамо како да будемо срећне мајке, жене, домаћице, жене ... Не видимо смисао да се што више времена посвећујемо деци да свакодневно пеку колаче, да носе сукње и хаљине, да ударају мајицу свом мужу, размишљајући о његовом животном циљу ...
Ми не видимо у тој вриједности, важности. Породица, мајчинство, оданост, жртвовање, женственост ... Све је депрецирало. Све изгубљено значење.
Зашто се то догодило?
Зашто журимо да радимо, бацамо дијете за пола или двије године у неку чудну жену у вртићу? На крају крајева, она га неће вољети. Она ће се према њему понашати као соцкбои-а са базом у електричној фабрици. За њу, то је транспортер. Она неће ни покушати да види особу у овом дјетету. Она ће вршити притисак на њега, захтевајући да буде као и сви други, јер има таквих 25, и нема другог начина са њима.
Једном давно, прије отприлике 30 година, наша мајка нас је такођер послала у вртић. Иста тетка. Мало чудно. Али нема шта да се ради. Морамо ићи на посао. Само скоро свако од нас је тада било око годину дана. И расли смо и развијали се не код куће скоро све ово време ... Тачније, тада 21 година - 5 година вртића, 11 година школе и 5 година средње школе. Све ово време били смо код куће скоро само увече, а понекад и викендом. Стално смо у журби. Имали смо посао - матинеје, часове, часове, контролне листе, туторе, испите, парове, курсеве, диплому, рад, курсеве ...
Речено нам је - учите, иначе ћете бити домаћица!
И звучало је тако пријетеће да сам заиста желио зубима да гризем граните знаности. Уосталом, главна ствар је диплома са почастима, добар посао и каријера која одузима дах. Па, или бар само негде нађите посао, зато што морате сами себи да обезбедите.
Колико често смо се скупљали за столом са целом породицом? Само за празнике. Колико често нас је мама срела из школе? Обично смо и сами долазили кући и загријавали ручак или остали у послијеподневном оброку. Увече, мајка, уморна и огорчена због бескрајних невоља на послу, дошла је кући. Није хтела да прича или једе. Питала је о оцјенама (ако не заборави), проверила је лекције у пролазу и послала све да спавају..
Наши родитељи нас нису познавали ... .
Нису знали ништа о нашем унутрашњем свету, нашим сновима и тежњама. Они су реаговали само на лоше, јер нису имали времена да реагују на добро..
Нисмо их ни знали. Нисмо их могли препознати, јер нисмо имали времена за дуге интимне разговоре, за љетни одмор са шаторима уз ријеку, за играње или читање, за обитељски излет у казалиште или парк за викенд ...
И тако смо расли ... Тако смо култивисали у себи неке идеје и идеје о будућности, о животу, о животним циљевима и идејама..
А у нашем уму, место за породицу је било веома мало. Управо исто као што смо видели у нашим породицама..
Уосталом, да се зајебавате с дјететом дуго времена, да се играте с њим, морате вољети да то радите..
Свакодневно пеците колачиће и скухајте много различитих намирница, морате их вољети..
Да бисте посветили време кући - украсите је, очистите, побољшајте, створите пријатну атмосферу, морате волети да то урадите..
Да бисте желели да живите са циљевима и идејама мужа, да бринете о њему и његовој будућности, морате ... да волите мужа, а не само себе поред њега..
Главни учитељ у животу
Све ово улијева кћерку мајку. Она је њен први и најважнији учитељ. Она указује на животне оријентације. Она вас учи да волите ... своју женску мисију. Она објашњава колико је важно бити супруга и мајка. Она учи ... да воли.
И ако ћерка практично није видела мајку, а ако јесте, уопште није била инспиративна за брачну срећу, онда како би могла сама да је пронађе.?!
Били смо осуђени да изгубимо своју чистоту и љубав, јер смо нас учили само како да направимо каријеру. Учили су нас да ријеч "успјех" има значење само изван дома, само негдје у државним зидовима..
И онда ми тихо плачемо због уништеног брака (који је већ рачун), због отуђења деце и неког чудног осећаја да нас је неко преварио..
Али увек постоји начин!
Излаз је учење. Научите да будете мајка, жена, љубавница, жена. Полако, мало по мало ... Научите да видите све са различитим очима. Женствена, љубазна, љубазна ...
Научите да волите. Научите да размишљате не о раду већину дана, већ о вашој породици. Научите да цените породицу, мужа, децу. Да им служи, да им помогне да постану бољи, да цветају као цветни пупољци загрејани нашом љубављу.
Морамо научити осмијех дјеци и супругу, чешће их загрлити. Морамо да погледамо дубље и схватимо да не само да растемо, већ да формирамо његов унутрашњи свет, његов поглед на свет, његове животне ставове. Велики део онога што добија као дете ће га пратити читавог живота..
И морамо направити сјајну каријеру мајке и жене. Чак и ако не покушамо да се попнемо уз ову каријеру, разочарење ће бити саставни дио наше старости. Зато што пропуштене прилике и одбачена одговорност дају веома горке награде у будућности..
И важно је запамтити да ће све уродити плодом на вријеме. Шта ће бити? Много зависи од нас. Из нашег животног вектора, од вредности које носимо у овај свет ... у свет наше породице.
Аутор - Наталија Богдан
