Будућност универзума
Будућност Универзума је питање које се разматра у оквиру физичке космологије. Различите научне теорије предвиђале су многе могуће опције за будућност, међу којима постоје мишљења о уништењу и бесконачном животу Универзума..
Након што је већина научника прихватила теорију стварања Универзума кроз Велики прасак и њену каснију брзу експанзију, будућност Универзума постала је питање космологије која се посматра са различитих тачака гледишта у зависности од физичких својстава Универзума: његове масе и енергије, просечне густине и брзине ширења..
Универзум наставља да се развија у нашем дану, како се његови делови развијају. Време ове еволуције за сваки тип објекта варира за више од реда величине. А када се заврши живот предмета исте врсте, за друге све тек почиње. То вам омогућава да разбијете еволуцију универзума у епохе. Међутим, коначни облик еволутивног ланца зависи од брзине и убрзања експанзије: са уједначеном или скоро једнаком брзином експанзије, завршиће се све фазе еволуције и све енергетске резерве ће бити исцрпљене. Овај развој се назива топлинска смрт..
Ако брзина све повећа, онда, почевши од одређеног тренутка, сила која шири Универзум ће прво превазићи гравитационе силе које држе галаксије у кластерима. Галаксије и звездани гроздови ће се распасти иза њих. И на крају, најсроднији звездани системи ће бити последњи који ће пропасти. Након неког времена, електромагнетне силе неће моћи да држе мање објекте од колапса планете. Свет ће поново постојати као појединачни атоми. У следећој фази, појединачни атоми ће такође пропадати. Оно што следи након тога је немогуће са сигурношћу рећи: у овој фази модерна физика престаје да ради.
Горњи сценарио је сценариј Биг Бреак..
Постоји и супротан сценарио - Велика компресија. Ако се ширење свемира успорава, у будућности ће се зауставити и компресија ће почети. Еволуција и изглед Универзума ће бити одређени космолошким епохама све док је његов радијус пет пута мањи од модерног. Тада сви кластери у Универзуму формирају једну мега-акумулацију, међутим, галаксије неће изгубити своју индивидуалност: у њима ће се родити и звијезде, супернове ће се распламсати и, вјеројатно, биолошки живот ће се развити. Све ово ће доћи до краја, када ће Универзум бити притиснут још 20 пута и биће 100 пута мањи него што је сада; у том тренутку свемир ће бити једна огромна галаксија.
Температура реликтне позадине ће достићи 274 К и почеће да топи лед на планетама налик Земљи. Даља компресија ће довести до чињенице да ће зрачење реликтне позадине помрачити чак и централно тело планетарног система, спаљујући последње избојке живота на планетама. И убрзо након тога, саме звезде и планете ће испарити или бити растргане на комадиће. Стање универзума ће бити слично ономе што је било у првим тренуцима његовог настанка. Даљи догађаји ће личити на оне који су се појавили на почетку, али су се померали уназад: атоми се распадају у атомске језгре и електроне, зрачење почиње да доминира, затим атомска језгра почињу да се распадају у протоне и неутроне, онда се и протони и неутрони распадају у одвојене кваркове, постоји велика унија. У овом тренутку, као иу тренутку Великог праска, закони физике који су нам познати престају да раде и будућа судбина Универзума се не може предвидети..
Цосмологицал епоцхс
Појам козмолошке деценије (η) уводимо као децимални експонент старости Универзума у годинама:
Г = 10 ^ η
Аге оф Старс (6<η<14) Нынешняя эпоха, эпоха активного рождения звёзд, закончится ровно в тот момент, когда галактики исчерпают все запасы межзвёздного газа; в это же время закончат свой путь и маломассивные звёзды - красные карлики, - полностью исчерпав свои источники горения. Гораздо раньше потухнет Солнце. Но сначала оно превратится в красного гиганта, поглотив Меркурий и, вероятно, Венеру. Земля же, если не разделит их судьбу, раскалится настолько, что может быть похожа на нынешнюю планету COROT-7b и представлять собой сгусток лавы на дневной стороне. Эпоха распада (15<η<39) Если в предыдущей стадии основные объекты Вселенной - звёзды, подобные нашему Солнцу, то в эпоху распада - белые и коричневые карлики, и совсем немного нейтронных звёзд и чёрных дыр. Обычных звёзд нет вообще, они все дошли до конечного этапа своей эволюции: белые карлики, нейтронные звёзды, чёрные дыры. Если в прошлой стадии горение водорода было самым распространённым процессом, то в эту эпоху его место в коричневых карликах, да и идет оно гораздо медленнее. Ныне главенствуют процессы аннигиляции тёмной материи и распад протонов. Галактики также сильно отличаются от нынешних: все звёзды уже неоднократно сталкивались друг с другом. Да и размер галактик значительно больше: все галактики, входящие в состав локального скопления, слились в одну. Эпоха чёрных дыр (40<η101)
Овај пут је већ без икаквих извора енергије. Преживели су само резидуални производи свих процеса који су се дешавали протеклих деценија: фотони са великом таласном дужином, неутрини, електрони и позитрони. Температура се брзо приближава апсолутној нули. С времена на време, позитрони и електрони формирају нестабилне позитронијеве атоме, њихова дугорочна судбина је потпуна анихилација..
