Неколико заборављених чињеница

Године 1991. наша земља је била преплављена необузданом "демокрацијом", трампом и националним самоопредјељењем. Сепаратизам је ходао не само у умовима Чечена, већ и Калмика, Башкира и Тувана. Све сам то лично успео да посматрам, јер сам у децембру исте године возио аутомобил Изх-Цомби из Ижевска за Калињинград. Блокови на путевима и испоставе стајали су на границама република, бензин је био уско (али је био), и одакле су дошли криминални елементи?.

Али назад у сепаратизам. Велики пријатељ пионира и спортиста, друже Стаљин, имао је репутацију крвавог човека на Западу. Сви обични официри Абвера и Гестапо-а су знали да ноћу изоштрава зубе кундаком и пије људску крв, а да не омаловажава ни НКВД.

Један од главних злочина Јосипа Висарионовича дисидентима Хрушчовљеве ере назвао је присилну депортацију малих народа из њихових мјеста боравка. Чечени, Ингуши, кримски Татари, Волга Немци и многи други пали су под руку. Било је доста "туге и суза", како је певао Владимир Семенович. Чињеница је несумњиво жаљења..

Дакле овде. Године 1991. усвојен је закон о рехабилитацији потиснутих народа, гдје је депортација названа "политика клевете и геноцида"..

Тачно 13 година касније, 2004. године, када Лунтик још није постао Воланчик, Европски парламент је признао (пажњу!) Депортацију Чечена и Ингуша као чин геноцида..

Да, можда, ови народи имају велику љутњу против Русије. Много више од Киргистанаца или Узбека, тихо се отцепило од СССР-а. Било је сасвим природно вјеровати да ће бијелци једног дана наставити рат за независност. Оно што су урадили и засигурно ће урадити чим река финансијске подршке престане да тече из Москве.

Пустимо гомилу питања Европском парламенту, који је дао Јелсину, нашем Министарству иностраних послова, Чеченима и Ингушима, Стаљину и Адолфу Алоизовићу..

Има их превише. Желим само да подсетим на једну заборављену чињеницу да Јосепх Виссарионовицх Дзхугасхвили није био сам у својим тежњама..

Председник Рузвелт је 19. фебруара 1942. године, својим хитним декретом број 9066, наредио војном министарству да све Јапанце - око 112 хиљада људи - без обзира да ли су имали америчко држављанство или не, у концентрационим логорима. Од укупног броја - 80 хиљада Јапанаца се показало као амерички држављани. Генерал Јохн ДеВитт (или Де Витт), постављен за заповједника Западне обране (који покрива државе Калифорнију, Орегон и Вашингтон), закључио је: "Јапанска трка је непријатељска трка. Американци, њихова расна природа се није променила. Увек треба да будемо забринути за Јапанце, док се не избришу са лица Земље..

Јапанци, који су продали своју имовину за мали новац, смештени су у 13 концентрационих логора, где су живели без канализације, топле одеће и кухиње. И у Виомингу, морам рећи, зими стрелица термометра пада на -20. Чувари такође нису стајали на церемонији са "непријатељима народа" и повремено испаљивали "уске очи" које су биле веома несретне.

Шта је интересантно. 1944. године, Врховни суд САД је потврдио уставност интернирања, тврдећи да је ограничење грађанских права расне групе допуштено ако је то "захтијевано јавном потребом". И у то време у СССР-у је било интервенисање Чечена и Ингуша крвавог Стаљина..

И још једна чињеница. И у СССР-у иу САД вратили су се овим чињеницама тек крајем осамдесетих. У земљи Совјета 1989. У земљи побједничке демократије и капитализма 1988. Геноссе Реаган потписао је документ у којем су се Јапанцима у име америчке владе указале исприке због интервенције узроковане "расним предрасудама, војном хистеријом и политичким погрешкама". А Геноссе Горбачов, уз подршку Врховног Совјета СССР-а, потписао је документ у којем се интернирање током ратних година називало "незаконитим и криминалним репресивним радњама, геноцидом и клеветама". Осети разлику.

Наравно, у овој ситуацији, Европски парламент никада неће назвати интернирање јапанског геноцида.
Свијетли либерализам поново је добио моралну побједу над крвавом лоптом.